Transcript
Војноисторијски гласник 2/2017. 52 „P ИМОВАНА ХРОНИКА ” O ТОКАРА ШТАЈЕРСКОГ О УЧЕШЋУ C РБА У РАТУ ... 53 УДК 355.48(439:497.11)"13"(093.2) 94(497.11)"13" COBISS.SR‐ID 260663564 МА Никола Миливојевић E‐mail:
[email protected] „ РИМОВАНА ХРОНИКА ” ОТОКАРА -ШТАЈЕРСКОГ О УЧЕШЋУ СРБА У РАТУ ЗА УГАРСКУ КРУНУ ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА АПСТРАКТ : На основу вести „ Римоване хронике ” Отокара Штајерског , у раду се истражује податак о српском учешћу на страни угарског краља-претендента Карла Роберта про-тив чешког краља Вацлава II и његовог сина и наследника Вацлава III током 1301. и војни ангажман српских одреда у коалицији Карла Роберта за време угарско-чешког сукоба 1304. године . Посредством анализе вести „ Римоване хронике ” и постојећих ставова историографије о ондашњим српско- угарским односима аутор износи претпоставку да је учешће Срба у поменутим догађајима било врло извесно и да су они проистекли из пријатељских и савезничких односа Карла Ро-берта и Стефана Уроша Драгутина током прве фазе сукоба око угарске круне . КЉУЧНЕ РЕЧИ : Срби , Стефан Урош Драгутин , Карло Роберт , угарско-чешки сукоб 1304. Учешће Срба у ратним збивањима на тлу Средње Европе који су се одиграли у периоду од друге половине XIV века позната је те‐ма у историографији. Односи Срба са средњоевропским народима у периоду раног и развијеног средњег века посматрани су кроз при‐зму обавештења забележених у дипломатичким изворима. У истом светлу у историографији је посматрано српско присуство у сукобу за угарску круну вођено почетком XIV века. Велики помак у том по‐гледу пружају истраживања Михаила Динића, у којима преко изне‐тих података о савезничким односима између угарског протукраља Оригиналан научни рад Примљен: 11. августа 2017. Прихваћен: 11. октобра 2017. Војноисторијски гласник 2/2017. 54 Карла Роберта Анжујца (Károly Róbert) и бившег српског краља Сте‐фана Уроша Драгутина Немањића, добијамо основу за постављање хипотезе о до сада непознатом војном ангажовању Срба у овом су‐кобу. 1 Додатно поткрепљење, с друге стране, дају чињенице о уче‐сницима овог сукоба на страни Анжујаца, до којих je посредством анализе текста „Римоване хронике” Отокара Штајерског дошao Тур‐де Радек (Türde Radek). 2 Пре него што пређемо на саму тему рада, најпре је неопходно осврнути се на опште прилике у ондашњој Угарској и Србији. Срби су крајем XIII и почетком XIV столећа живели у две држа‐ве, настале споразумом између Стефана Милутина и Стефана Уроша Драгутина на сабору у Дежеву 1282. године. Након сабора Стефан Милутин је преузео управу над Србијом, тачније над оним области‐ма које су чинили старо језгро српске државе, док се Стефан Урош Драгутин повукао са власти и себи за издржавање узео северне области ондашње српске државе око Ариља и Рудника. Тим обла‐стима је 11. јуна 1284. додао поседе које је добио од угарске краљи‐це Јелисавете V (Erzsébet V) на име брака са њеном ћерком принце‐зом Каталином (Katalin): Мачву (онострани Срем), Београд, Усору и Соли, а 1292. и област Браничева и Кучева, које је присвојио након обрачуна са бугарским вазалима Дрманом (Дърман) и Куделином (Куделин). За време нестабилне владавине Андрије III Драгутинова област, која се наслањала на јужноугарско гранично подручје према Босни и Србији, добила је сва обележја самосталне државе. Краљ Драгутин је из свог двора у Дебрцу деловао као независни владар, самостално водећи унутрашњу и спољњу политику. 3 Према сведо‐ 1 Михаило Динић, „Средњовековни Срем”, Гласник Историског друштва у Новом Саду, 8/1931, 9/10; Михаило Динић, „Однос између краља Милутина и Драгутина”, Зборник радова С.А.Н, 3/1955, 49‐82; Михаило Динић, „Област краља Драгутина после Дежева”, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 123–145. 2 Türde Radek, Das Ungarnbild in der deutschsprachigen Historiographie des Mittelalters, Frankfurt am Main 2008, 154. 3 М. Динић, Средњовековни Срем, 8/1931, 9/10; М. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, 51–58; Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд, 1964, 75; М. Динић, Област краља Драгутина после Дежева, 123–145; Васил Гюзелев, Любомир Йончев, „България в края на XIII и първите две десетилетия на XIV в”, История на България, Том III, София 1982, 290‐292; Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига до 1537. године , Београд, 1988, 189/190; Сима Ћирковић, „Унутрашње борбе почетком XIV века”, Историја српског народа, Од најстаријих дана до Маричке битке 1371, Прва књига, Београд 1994, 441–445; Ђура Харди, „Господари и банови оностраног Срема и Мачве у XIII веку”, Споменица историјског архива „Срем”, 8/2009, 77/8; Милош Благојевић, „P ИМОВАНА ХРОНИКА ” O ТОКАРА ШТАЈЕРСКОГ О УЧЕШЋУ C РБА У РАТУ ... 55 чењима савременика поменутих дешавања архиепископа Данила II, Стефан Урош Драгутин је на своје поседе у Угарској након абдика‐ције са собом повукао и значајан део властеле која је располагала добро опремљеном војском. 4 Несугласице између Драгутина и Милутина довеле су 1301. до избијања отвореног сукоба, који је са краћим паузама трајао све до 1312. године. Паралелно са овим сукобом Драгутин, као угарски ва‐зал, нашао се уплетен у сукоб око угарске круне, који је избио након смрти последњег представника мушке линије династије Арпадовић – Андријe III (III András) 14. јануара 1301. године. Први потез у осва‐јању власти предузела је странка предвођена католичким надби‐скупом Гргуром Бичкеием (Bicskei Gergely), која је 13. маја 1301. крунисала у Острогону за краља унука краљице Марије – Карла Ро‐берта. Супарничка странка, са Иваном Гисинговацем (Johann I Güssing) на челу, Карлово крунисање доживела је као узурпацију и 27. aвгуста 1301. у Стоном Београду за угарског краља крунисала је сина чешког краља Вацлава II (Václav II) и праунука угарског краља Беле IV (IV Béla) Вацлавa III (Václav III). Убрзо након крунисања Вац‐лава III у Угарској избио је грађански рат између присталица Анжу‐јаца и Пшемиславића. За време трајања сукоба значајну дипломат‐ску подршку Карлу Роберту пружио је папа Бонифације VIII (Bonifa‐cio VIII). Папа посредством свог легата у Угарској Николе Бокаcиниа (Nicola Boccasini) и слањем опомена до лета 1303. успева да стави велики део угарских бискупа и племства у његову службу. До краја исте године на страну Карла Роберта прешли су и немачки краљ Албрехт I (Albrecht I) и аустријски херцег Рудолф Хабзбуршки (Ru‐dolf von Habsburg). Промена односа снага у Угарској почетком 1304. навела је Вацлава II да се током лета, заједно са својим сином Вац‐лавом III, повуче назад у Праг. Паралелно са овим догађајима, на са‐станку одржаном 24. августа у Пожуну Карло Роберт је са својим ујаком херцегом Рудолфом склопио савез и постигао договор о за‐једничком нападу на Чешку. До напада је дошло крајем септембра или почетком октобра. Рат је укупно трајао два месеца и свео се на опсаду највећег чешког рудника сребра Кутне Хоре. Мир је између Српска државност у средњем веку, Београд, 2011, 177/8, 195; Aleksandar Uzelac, „Tatars and Serbs at the end of the Thirteenth Century”, Revista de istorie Militara, 5‐6/2011, 13/14. 4 Данило II, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, ур. Гордон Мак Данијел, Дамњан Петровић, Београд 2008, 73/4,82. Војноисторијски гласник 2/2017. 56 зараћених страна закључен 5. јуна 1305. године. Вацлав III је након очеве смрти 6. децембра 1304. године своја права на угарску круну пренео на свог рођака војводу Баварске Отона III Вителсбаха (Otto III von Wittelsbach). 5 Михаило Динић и Сима Ћирковић мишљења су да се Стефан Урош Драгутин у првом периоду сукоба за угарску круну од 1301. до 1307. године поставио као бранилац своје државе. Због географ‐ског положаја Драгутинове области у Угарској и претходних веза са Анжујцима, они Драгутина и његовог сина Владислава проналазе међу присталицама Карла Роберта. 6 Њихова мишљења на другој страни потврђују вести забележене у делу „Римована хроника” (Ot‐tokars Reimchronik) аустријског хроничара Отокара Штајерског (Ot‐tokar von Steirmark). Штајерски племић Отокар живео је у периоду од 1265. до 1320. године. Током своје службе на двору свог патрона Отона II Лихтенштајна (Otto II von Liechtenstein) пропутовао је већи део Западне и Средње Европе и прикупио грађу за писање своје хро‐нике. 7 Поред писаних извора, користио се казивањима очевидаца 5 Mór Wertner, Árőadok családi törtéte, Nagy Becskerek, 1892, 580/1; Ferdo Šišić, „Studije iz historije anžuvinske dinastije”, Vjesnik Kraljevskog‐slavonsko‐dalmatinskog Zemaljskog Arkiva, III/1901, 8–15; Fеrdo Šišić, „Itinerarij Karla I”, Vjesnik Kraljevskog‐slavonsko‐dalmatinskog Zemaljskog Arkiva, 4/1902, 133; Vilmos Fraknói, „Wencel magyar király megválasrása 1301‐bem” Századok, 47/1914, 81–88; Balint Homan, Gli Angioini di Napoli in Ungheria 1290‐1403, Roma 1938, 88‐92; Hóman Bálin, Geschichte des Ungarische Mittelaltes,Band II, Berlin 1940, 275, 291‐295; Аlfons Lhotsky, Geschishte Osterreichs,seit der Mitte des 13. Jahrhunderts (1281‐1358), Wien 1967, 271‐282; Erich Zölner, Geschichte Österreich, Von den Anfängen bis Gegenwart, Wien 1984, 119‐121; Gyula Kristó, Ferenc Makk, Károly Róbert emlékezete, Budapest 1988, 15‐16, 144‐147; Gyula Kristó, Az Anjoukor haborui, Budapest 1988, 9‐24; Gyula Kristó, Die Arpaden Dynastie. Die Geschichte Ungarn von 895 bis 1301, Budapest, 1993, 253‐257; Jörg K. Hoensch, Geschichte Böhmes, München 1997, 109; Engel Pál, The realam of St. Stephan, А History of medieval Hungary 896‐1526, London‐New York 2001, 129; Renáta Skorka, ”With a Little Help from the Cousins – Charles I and the Habsburg Dukes of Austria during the Interregnum”, Hungarian Historical Review 2/2013, 243‐260. 6 М. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, 57/8; С. Ћирковић, Унутрашње борбе почетком XIV века, 451. 7 Ottokars Reimchronik, Band 1, еd. Joseph Semüller, Hanover, 1893, I‐VI, 9; Ebenhard Krenzmayer, Die Steierische Chronik Ottokars und Ihre Sprache, Wien, 1950, 6, 9‐11,13; Alphons Lhotsky, Quellenkunde zur mittelalterlichen Geschichte Österreichs, Graz‐Köln, 1963, 288; Fritz Peter Knapp, Die Litaratur des Spätmittelalters, Geschichte der Literatur in Österreich, Band 2/1, Graz, 1999, 372/3; Ursula Leibertz‐Grün, „Ottokar v. Steiermark”, Lexikon des Mittelalters, 6, 2000, München, 1587‐1588; Ernst Ralf Hintz,
